Reakcija na otkazivanje Runde 11 Globalnog Fonda


stephen_lewis.jpg
5 dec 2011

Opažanja Stivena Luisa (Stephen Lewis), ko-direktora organizacije AIDS- Free World od 28. novembra 2011. godine, izneta na kolokvijumu „Yale“ univerziteta

 

Globalni fond za borbu protiv AIDS-a, tuberkuloze i malarije bio je međunarodna finansijska armada u borbi protiv ove tri bolesti. Kolaps naredne runde grantova Globalnog Fonda, poznate kao Runda 11, najozbiljniji je katastrofalni zastoj u čitavoj deceniji postojanja fonda. Skrivajući se iza barjaka finansijske krize, zemlje donatori su nedvosmisleno odlučile da ako već treba stezati budžetski kaiš, među prvima koji otpadaju biće Globalni Fond.

 

Strašno je važno da ovde uočimo moralne implikacije. Ne radi se samo o činjenici da će ljudi umreti; radi se o tome da donosioci odluka o budžetu znaju da će ljudi umreti. Kako ovo može da se objasni? Kako je uopšte do ovoga došlo u u svetim prostorijama i kabinetskim diskusijama ministarstava za razvoj? Šta su, za ime Boga, rekli jedni drugima?
Oni znaju da je Afrika epicentar u distribuciji bola i patnje od AIDS-a. Tamo je 68% ljudi koji žive sa ovim virusom na svetskom nivou; tamo se desi 70% novih infekcija. Oni znaju da je Afrika jedan od delova sveta koji nikako ne može dosegnuti Milenijumske ciljeve razvoja do 2015. godine. Oni znaju da se većina zemalja na afričkom kontinentu tetura od siromaštva, konflikata i zaraza.

 

Šta je obuzelo donatorsko društvo da intenzivira emotivno i psihičko pustošenje?

 

Smatraju li oni Afriku geografski arhaičnim parčetom teritorije? Smatraju li same Afrikance olako potrošnim ljudima? Da li je tako jer se deca i žene Afrike, iz njihovog gledišta, ne mogu uporediti sa decom i ženama Evrope i Severne Amerike? Da li je tako zato što su Afrikanci crni, pa gledamo nepriznati rasizam na delu? Da li je tako zato što je avion vredniji od ljudskih života? Da li je tako jer su budžeti odbrane vredniji da se zaštite u ekonomskom padu od života milioni ljudi?
Nikad neću razumeti.

 

Ovo što se desilo sa Globalnim Fondom prethodne nedelje je, naravno, samo najnovija epizoda nepromenljive istorije izdajstava. Sećate li se samita G8 u Gleniglsu (Gleneagles) 2005. godine? Najsvečanija zakletva bila je da se obezbedi dodatnih 50 milijardi dolara da bi se pomoglo zemljama u razvoju do 2010. godine, od čega je 25 milijardi dolara bilo namenjeno Africi. A na samitu 2010. godine (u Kanadi, ako se sećate), zemlje G8 su obezbedile između 10 i 15 milijardi dolara manje od obećanog.

 

Prema rečima premijera Tonija Blera (Tony Blair) obećanje od 50 milijardi dolara na samitu iz 2005. je za sećanje: „Ovu obećanje zvanično objavljujemo. Držaćemo ga se; obavezani smo njime; posvećeni smo mu; sudite nam prema tome kako ga ispunimo,“

 

Kakva kukavica od političara.

 

No, naravno, nije on usamljen u tome. Dozvolite mi da vas podsetim kako je u junu ove godine održan sastanak na najvišem nivou na temu AIDS-a u Ujedinjenim Nacijama. Bila je desetogodišnjica UN-ove Deklaracije posvećenosti borbi protiv HIV/AIDS-a, i petogodišnjica UN-ove Političke deklaracije o HIV/AIDS-u.

 

Obaveze, obećanja, najavljeni poduhvati, strastvene privrženosti dosezanju ciljeva oblivaju najnoviji dokument, nazvan „Politička deklaracija o HIV/AIDS-u: Intenziviranje naših napora ka eliminaciji HIV/AIDS-a“.

 

Molim vas oprostite mom cinizmu kosmičkih proporcija, ali ovi međunarodni izrazi namera, koje naizust ponavljaju na svakoj godišnjici prethodnih obaveza, vrhunske su prevare multilateralizma. Zašto li mnoštvo dobronamernih NVO-a podržava ovakvo intelektualno baljezganje, ja ne mogu da shvatim. Nije nam bilo potrebno nasleđe Tonija Blera da shvatimo kako će pobožna obećanja biti raspršena onog trenutka kad delegacije napuste toplinu prostorija Ujedinjenih Nacija. Ništa u tome ne znači što je situacija u junu ove godine bila gora od pada 2008/2009. jer su obećanja data sa punim znanjem o finansijskoj problematici.

 

Obratite pažnju na jezik koji koriste: „(Mi) prepoznajemo da HIV/AIDS predstavlja globalnu krizu, i jednu od najopasnijih pretnji svakog pojedinačnog društva i sveta u celini, i zahteva izuzetan i sveobuhvatan globalni odgovor... (Mi) sa zabrinutošću zapažamo da se suočavamo sa ljudskom katastrofom bez presedana... i da je epidemija HIV/AIDS-a nanela ogromnu patnju državama i zajednicama širom sveta... (Mi) Ponavljamo sa dubokom zabrinutošću da ova pandemija pogađa sve regione, da je Afrika, naročito subsaharska Afrika, i dalje najjače pogođeni region, te da je neophodna hitna i izuzetna akcija na svim nivoima kako bi se obuzdale razorne posledice ove pandemije... (Mi) izražavamo najdublju zabrinutost da je finansiranje određeno za borbu protiv HIV-a i AIDS-a još uvek nije u skladu sa intenzitetom ove epidemije... (Mi) primećujemo, zabrinuti, da iako obećanja (data 2010.) predstavljaju povećanje finansiranja i dalje su premala u odnosu na ciljane potrebe Globalnog fonda, te shvatamo da je zarad dostizanja tih ciljeva, od naročite važnosti dalja podrška radu Globalnog Fonda i adekvatno finansiranje – da ponovim – dalja podrška radu Globalnog Fonda i adekvatno finansiranje... (Mi) se posvećujemo povećanju napora da se postignu ciljevi univerzalnog pristupa antiretroviralnim terapijama... da radimo na postizanju cilja da do 2015. godine imamo 15 miliona ljudi koji žive sa HIV-om na antiretroviralnoj terapiji... (Mi) se posvećujemo podršci i jačanju Globalnog Fonda... kroz obezbeđivanje održivog i predvidljivog priliva finansija... (Mi) poštujemo to što je Globalni fond okosni mehanizam za postizanje univerzalne dostupnosti... (i) pozivamo zemlje članice... da obezbede najviši nivo podrške za Globalni Fond – da ponovim – da obezbede najviši nivo podrške za Globalni Fond.“

 

Eto, vidite. A ima još mnogo sličnih zapisa posvećene odanosti, napisanih skoro religioznim zanosom. I čemu onda ove časne zakletve članica služe? Odu sa sastanka i ubiju Fond.

 

Moram ponovo da naglasim da je Globalni Fond najvažnija i najefektivnija finansijska institucija u borbi protiv AIDS-a. Spasao je i produžio milione života. Milione. Mora se priznati da je bilo slučajeva kada su vlade ili primaoci Globalnog Fonda zloupotrebili poverenje koje smo im dali, a pojedini političari i birokrate su putem korumpiranih praksi skrenuli finansije ne bi li se lično obogatili. Ali kad god je to bilo otkriveno (uglavnom od strane Globalnog Fonda), Fond je transparentno identifikovao malverzaciju, i upustio se u bezmalo krstaške napore da povrati novce. Moram istaći da je količina novca koja je zloupotrebljena mikroskopska spram sveukupne koristi.

 

Kad bi vlade donatorskih država imale isto ovoliko obzira prema novcu koje njihovi građani daju kroz porez, živeli bismo u nirvani. Samo Sjedinjene Američke Države bi mogle da održavaju Globalni Fond u nedogled ukoliko bi se sam delić novca koji je kroz korupciju izgubljen u Iraku i Avganistanu povratio. Lupetanje iz „kule od slonovače“ koje izvire iz donatora na temu korupcije je odvratno. Oni to znaju, i mi to znamo, ali ih niko ne poziva na odgovornost zbog toga. Budite sigurni da niko iz globalnog ne sme da izusti „Hilberton“ (Halliburton)

 

Teško je naći reči koje bi opisale šta će otkazivanje Runde 11 značiti. Naprosto, i bez ukrašavanja – ljudi će vrlo masovno umirati. Fond će pokušati da održi programe koji su trenutno u toku, ali mogućnost da se uključe svi kojima je potrebna terapija – a njih je 7,6 miliona – je izgubljena.

 

Osim borbe svim snagama koje možemo da prikupimo da izmenimo ovakvu odluku, šta da radimo sa ljudima koji su za nju odgovorni? Postoji nešto što se zove Međunarodni krivični sud. Tamo ljude osuđuju za ratne zločine, zločine protiv čovečanstva i genocid. Za sada su optužnice tamo stizale isključivo iz sukoba. Ali zar nije zločin protiv čovečanstva da se desetine hiljada ljudi, možda i stotine hiljada ljudi, prepuste izvesnoj smrti, po obećanju pomilovanja? Zašto bi lideri koji donose ovakve odluke izbegli pravdu?

 

Iskreno, predlog kakav sam upravo izneo sam po sebi izaziva nevericu. Ali, ne pomerio se s mesta ako ne verujem da će Međunarodni krivični sud jednog dana imati jurisdikciju i van okvira konflikata. Gde će naredni korak biti da se postaramo da se zločini protiv čovečanstva mogu primeniti i na odvratno kriminalno zapostavljanje od strane donatora. Ovo je princip pravde čije vreme dolazi.

 

Zanimljivo je da još nismo čuli neke glasove, a trebalo je da se jave onog trenutka kad je ovakva odluka doneta. Gde je vođstvo Ujedinjenih Nacija uoči rasturanja Globalnog Fonda? Zašto nije sazvana konferencija za novinare, koju bi vodio Generalni Sekretar, na kojoj bi se osudila odluka donatora i zahtevalo preokretanje ovakve odluke? A šta je sa deset agencija Ujedinjenih Nacija koje čine komitet ko-spozorstva organizacija koje čine UNAIDS? Zašto se oni nisu oglasili? Istina je da je UNAIDS izdao ograđujuću izjavu (ne daj Bože da uvredimo donatore), ali smo to i očekivali. Takođe smo očekivali, iako se skoro nikad ne dešava, da se ko-sponzorske agencije udruže i oglase na sva zvona. Nemeza Ujedinjenih Nacija je da je sebični lični interes ovih agencija jednako loš kao i sebični lični interes suverenih država.

 

Kakva je ovo zaverenička tišina?

 

Jedini ubedljivi glas u vezi sa Ujedinjenim Nacijama bio je glas Džefrija Saša (Jeffrey Sachs), savetnika Generalnog Sekretara za Milenijumske ciljeve razvoja. Znajući da su svi ciljevi ugroženi fiskalnom brutalnošću donatora, napisao je elokventnu kolumnu na koju nije moguće prigovoriti u Hafington Postu (The Huffington Post). Usmerena je najviše na Sjedinjene Američke Države, ali jednako i na sve ostale zapadne donatore koji su dezertirali od humanitarnih imperativa. No, čak ni snažan, koliko Džefri Saš jeste, on ne može sve sam.

 

Naprosto, moramo da nađemo novce. Kako ja vidim, imamo tri mogućnosti.

 

Prvo, nema ni jednog razloga na zemlji zašto ne bismo novce preusmerili iz budžeta odbrane. Svi zajedno dosežu bilione dolara. Kad god se desi nešto kao Irak, Avganistan ili Libija, ili uskoro Sirija, novca se nađe. Zašto se rat jedino izvesno plaća iz narodnih buđelara?

 

Drugo, na raspolaganju su profiti banaka i multinacionalnih korporacija. Kad već vlade tvrde da im ponestaje novaca, odgovor je u neuspelom ubiranju poreza na korporativne profite. Razbesni me kad pomislim na oskudicu u Globalnom Fondu, a onda vidim zapanjujuće profite multinacionalnih korporacija, čija je pohlepa skoro oborila čitav svet na kolena.
Razmislite samo o ovim ciframa: profiti u trećem kvartalu za Morgan Stenli (Morgan Stanley) je 2,2 milijarde dolara, za Vels Fargo (Wells Fargo) je 4,1 milijardu dolara, za Džej Pi Morgan Čejs (J.P. Morgan Chase) je 4,6 milijarde dolara, Banka Amerike 6,2 milijarde dolara... ovo su bankarska poslovanja koja su pomogla u stvaranju nedavne finansijske depresije. I ne zaboravite da pričamo o ciframa iz ove godine, uveliko nakon fiskalne katastrofe od pre tri godine. Ili da razmislimo o naftnim kompanijama za treći kvartal 2011.: Britiš Petrol (British Petrol) je uprkos plaćanju milijardi dolara na ime kompenzacije za izlivanje nafte, zaradio 5,1 milijardu dolara; Šel (Shell) je zaradio 7 milijardi dolara; Mobil Ekson (Mobil Exxon) je došao do 10,3 milijarde dolara, a mi ne možemo naći novaca za Globalni Fond? Postoji li bolja definicija za jedan procenat? A još nisam pobrojao povraćaje korporativnih bonusa.

 

Vidite li šta se ovde dešava? U nesmotrenoj žurbi da se podiđe multinacionalnim kompanijama, javno zdravlje širom sveta je primilo nemilosrdni udarac.

 

Evo još tema za razmišljanje. Ni jedna od ovih kompanija nije direktno dala ni cvonjka u budžet Globalnog Fonda, uprkos beskrajnim zahtevima da to učine. A Britiš Petrol, Šel i Ekson Mobil su svi članovi Svetske Poslovne Koalicije za Zdravlje (GBCHealth), naslednika Globalne Poslovne Koalicije borbe protiv HIV/AIDS-a.

 

No, ako je previše da tražimo od kapitalista da preusmere prioritete, postoji i jedan put koji je prihvaćen praktično u čitavoj Evropi, sa izuzetkom Velike Britanije. Zove se Krizni tranzicioni porez, ili laički Tranzicioni Robin Hud. Čak je i Međunarodni monetarni fond dao za ovaj porez oprezno odobrenje, pa su i Predsednik Sarkozi (Sarkozy) i Kancelarka Merkel postali šampioni. Kad je Bil Gejts (Bill Gates) istupio pred G20 prošlog meseca, energično je zagovarao porez od 0,1% za sigurnosne transakcije i porez od 0,02% na menice, što bi samo u Evropi prikupilo oko 9 milijardi dolara godišnje.

 

Zato, evo šta ja predlažem. S obzirom da se Sjedinjenim Američkim Državama, Kanadi i Japanu ne sviđa ovaj porez – a ne daj bože da se korporativni profiti umanje za trunčicu – neka se ovaj porez primeni u Evropi. Krizni tranzicioni porez iz najranijih dana priče o njemu je oduvek bio nameren da finansira razvojnu pomoć, i koji bi bolji primer bio nego da se finansira Globalni Fond za borbu protiv AIDS-a, tuberkuloze i malarije. Kad bi Evropska ekonomija mogla pouzdano da prikupi 9 milijardi dolara – a verujem da se na proračune Bila Gejtsa da osloniti – neka onda tako popune svoje donacije u Globalni Fond iz trenutne centralne blagajne, a njih neka dopune kada uberu Krizni tranzicioni porez. Što da ne? To se onda svodi na jednostavnu računovodstvenu vežbu... ima malo više unošenja u formulare koji su značajno komplikovaniji.

 

Potrebna je samo politička volja, a čini se da je volja bankrotirala.

 

Najviše razočarava manifestacija takve stvarnosti u Sjedinjenim Američkim Državama. Citiraću ovde Džefrija Saša: On piše da je Globalni fond spasao „više od 7 miliona života i (zaštitio) zdravlje stotina miliona. Ipak, Globalni fond je sada u smrtnoj opasnosti usled stezanja kajiša u budžetu koje su odobrili predsednik Obama i Kongres. Obamina administracija je obećala 4 milijarde dolara u periodu od 2011. do 2013 Globalnom fondu, ili 1,3 milijardu dolara godišnje. Sad se oglušava na ovo obećanje. Za vladu koja troši 1.9 milijardi svakog dana na vojsku (700 milijardi svake godine), odbijanje da održi obećanje od 1.33 milijardi za čitavu godinu, kako bi se spasili milioni života doseže nove nivoe cinizma i nemara.“

 

Nemamo vremena za gubljenje. Kako stvari sada stoje, Globalni fond neće primati predloge projekata za Rundu 11 do 2013. za implementaciju od 2014. do 2016. godine.

 

U međuvremenu, ako se ne desi neka dramatična intervencija, groblja će se ponovo ubrzano puniti.
Samo poslušajte Bila Gejtsa još jednom: „Potpun način da se gleda (na finansiranje) je da se uzme u obzir broj ljudi koji će umreti od AIDS-a. Košta oko 450 dolara za terapiju jedne osobe. Donacija od 450 dolara, koju da Globalni Fond, na primer, nekoga održi u životu još jednu godinu i sprečava širenje zaraze. S druge strane, svakih 450 dolara koje ne možemo da prikupimo predstavlja jednu osobo za koju je svet spreman da umre od bolesti za koju postoji terapija. Ponekad se naprosto radi o novcu.“

 

Upravo tako. Ponekad se naprosto radi o novcu. Tako je i sada. Trideset godina je kako pandemija traje, i nakon 30 miliona mrtvih, znamo kako da obuzdamo virus. Otkrili smo terapije i preventivne intervencije koje funkcionišu. Pokolj može da prestane. Zato je, pre samo tri nedelje, Hilari Klinton (Hillary Clinton), govorila po prvi put o „Generaciji bez HIV-a“ (a onda je – ako mi dozvolite mrzovoljnu digresiju – obećala tričavu sumu od 60 miliona dolara, bez ikakvih indikacija otkud taj novac dolazi... što je skoro izvestan znak da se ne radi o novom novcu već o međunarodnom finansijskom žongliranju).

 

Ne smem da karakterišem pustošeću sabotažu Globalng Fonda kao ubistvo, ali duboko u duši, zaista verujem da je ubistvo. Eto, rekao sam. Ali pre nego što me odbacite kao retoričkog ekstremistu, dozvolite mi da kažem da nemamo prava, ni po kom merilu ljudske pristojnosti, da dozvolimo da ljudi bespotrebno umiru u ogromnim brojevima. A upravo će se to dešavati.

 

Prezirem brutalni cinizam i ponašanje vlada sa zapada. Proveo sam najveći deo prethodne decenije gledajući ljude kako umiru, i kad pomislim da će se to možda ponovo dešavati mi je nepodnošljivo. Ljudi koji žive sa HIV/AIDS-om se bore neuobičajenom hrabrošću, inteligencijom i otpornošću... nemaju prava da nasilno budu suočeni sa ovako grotesknom izdajom.

 

Zapisano je da „Kvalitet milosti nije usiljen, ona pada s neba kao nežna kiša .“ A ja pitam: Šta se desilo s milošću, saosećanjem, velikodušnošću ili pravdom?

Add your comment


icon

RSS

Automatski primajte obaveštenja o novom sadržaju.

Aktuelnosti - tekstovi: